Резиме
Филип Митричевић
Начини на које никада нисам размишљао о свом прадеди:
есеј о потенцијалима фотографије као историјског документа
Апстракт: Овај рад је на трагу одговора на теоријско питање о потенцијалу фотографије као историјског извора. On не претендује на класичну историјску реконструкцију, већ представља покушај да се на основу корелације узорка породичних фотографија, оралне историје и теоријских текстова покаже домет овог визуелног медија у историјском истраживању. Употребом веома израженог „личног гласа аутора“ рад претендује да одређена „посебна места“ доведе у везу са ширим контекстом и општом теоријом. У сврху показивања ограничености фотографије као историјског извора, аутор ће користити фотографије свог прадеде, настале током заробљеништва у Другом светском рату.
Кључне речи: фотографија, Други светски рат, историографија, извори, Ролан Барт
Много чешће употребљaвана као примарни историјски извор или просто у илустративне сврхе, фотографија се ретко узима као предмет теоријских разматрања. Теоријске представке у овом раду фотографију доводе у везу са пратећим текстом и преиспитују границе контекстуалности коју овај медиј поседује. Преко појмова „препознавања“ и „ископавања“ повлачи се линија између капацитета посматрача да успостави персоналну везу са приказаним субјектом и према њему се одреди као делу проживљеног искуства или као предмету потпуно независне анализе. Преко примера фотографија свог прадеде у заробљеничком логору током Другог светског рата, аутор показује одвојеност између себе, посматрача, и субјекта који – иако подразумева одређену емотивну везу – представља удаљени објекат историјске анализе. Кроз однос фотографија и пратећег текста (писама послатих са фотографијама) испитани су лимити контекста визуелних представа и крајње границе фактуалне екскавације. Изазивајући увек нове дилеме и питања, фотографија се показала као врло ограничена у давању дефинитивних одговора. Медиј који има несумњив капацитет да овековечи тренутак и на тај начин пружи одређену информацију, лимитиран је у сврси изградње наратива. Фотографија се, на крају, дефинише у оквирима „граничног“ или „лиминалног“ простора између знања и његове недостижности.