Апстракт: Аутор настоји да у основним цртама укаже на проблеме са којима се Пећки патријаршијски манастир суочавао у периоду 1919–1929. Хеуристичка подлога рада заснива се, пре свега, на документима похрањеним у Архиву Југославије. Реч је, углавном, о кореспонденцији између цркве и надлежних државних органа, која сведочи да су државне власти са недовољно разумевања схваталe значај манастира за опстанак српског народа у Јужној Србији. Зато су и резултати њене политике на примеру манастира били половични, као уосталом и широм ове недовољно интегрисане југословенске (српске) територије.    

Кључне речи: Јужна Србија, Косово и Метохија, југословенска краљевина,  Пећки патријаршијски манастир, манастирске тешкоће и проблеми

Пећки манастир прошао је кроз тежак период окупације 1915–1918. Послератни пописи штете сведоче да је манастир пострадао током рата, па је била неопходна интервенција државе. Она је, махом декларативно, признавала значај манастира, али у пракси је њену помоћ било знатно теже добити. Режим је највеће интересовање показао пред крунисање патријарха Димитрија Павловића 1924. године. Разлог је био посебан, јер се пре свега морала демонстрирати моћ и присуство државе у овим крајевима, мада је стварност била прилично другачија. И поједине друге државне мере биле су од користи манастиру. У осталим случајевима примећујемо да се државна политика није базирала на континуитету, доследности, смислености и, понекад, простој жељи да се манастиру помогне у сузбијању тешкоћа и тиме ојача њено присуство у сиромашној и нестабилној Јужној Србији. Зато је послератни развој манастира до краја 1929. био половичан, а ово подручје оправдано сматрано „југословенским Сибиром“.