Апстракт: Рад представља покушај сагледавања разлога за дугу, дводеценијску акцију подизања споменика Петру И Карађорђевићу у Сарајеву.

Кључне речи: споменик, краљ Петар И Карађорђевић, Сарајево, урбана култура, колективно памћење, урбана елита, компромис, консензус, идентитет

Резиме: Можда се дуготрајна, дводеценијска акција Одбора за подизање споменика краљу Петру И Карађорђевићу Ослободиоцу у Сарајеву може чинити чудном, изненађујућом, с обзиром на велики број подигнутих спомен-обиљежја краљу Петру у Босни и Херцеговини током међуратног периода, али она говори о Сарајеву, оличеном у Одбору, који представља истински „спиритус урбанитатис“ једне традиционалне урбане средине у којој се није дозвољавало да конфликт прекине свакодневни ток живота/суживота, у којој се поштовало право на другачији политички избор и моралну аутономију, у којој је постојала „посебна дисциплина прешућивања и подразумијевања“. Консензус елите Сарајева, чији је између осталог домен био и колективно памћење, био је у томе да краљ Петар Карађорђевић није дио њиховог колективног памћења, нити се његов споменик нужно треба поставити у јавни простор града као заједничко дóбро, заједничка препознатиљива вриједност за цјелокупно грађанство. Краљ Петар није био препознат као дио њиховог заједничког, урбаног идентитета. При томе се њихова грађанска лојалност исказала у низу оперативних поступака и постепеном дјеловању, паритципацији свих вјерско-националних елита у формирању одбора, тражењу погодног мјеста за споменик, расписивању конкурса итд. Међутим, интересно, емоционално и у крањој линији рационално непристајање на подржавање политичког система који се показао нестабилним, у којем су промјене у структури и динамици политичке моћи биле дириговане и чиме су се политички идеали с краја рата урушили, чинило их је опрезним, њихову акцију дуготрајном и за њих и економски исплативом. Заједничко добро које је одбор препознао могло би се исказати слоганом „пожури полако“ (фестина ленте), при чему је урбана елита као симбол града, као побједник живота, у овом случају и чувар традиционално хармоничних међусобних односа, знала када да убрза а када да успори.