Борис СЕРГЕЈЕВИЧ НОВОСЕЉЦЕВ
Институт за словенске студије Руске акадмије наука, Москва
bnovoseltsev@yandex.ru
Совјетско-југословенски односи крајем 60-их и почетком 70-их година 20. века
Апстракт: У чланку се на основу објављених и необјављених архивских докумената из Србије и Русије (из Руског државног архива савремене историје посматра развој совјетско-југословенских односа од 1968. до посете Јосипа Броза Тита Москви у лето 1972. године. Рад покушава да представи динамику развоја односа две земље и њихово погоршање после интервенције у Чехословачкој (августа 1968).
Кључне речи: спољна политика, дипломатија, Хладни рат, СССР, Јосип Броз Тито, совјетско-југословенски односи, Л. И. Брежњев
Резиме
Односи између СССР-а и Југославије крајем 60-их и почетком 70-их година били су посебан случај опште тенденције развоја међусобних односа у послератно доба, која, по сликовитим речима Леа Матеса, подсећа на играчку јо-јо. У овом периоду наступила је нова фаза нормализације односа и разјашњења позиција Москве и Београда после трећег у низу совјетско-југословенског сукоба, везаног за интервенцију снага Варшавског уговора у Чехословачкој у августу 1968. године.
Свака од две стране имала је своје разлоге због којих је настојала да се у међусобним односима нађе заједнички језик. За југословенску страну то је, у условима међунационалне кризе на прелазу из 60-их у 70-те и у време када се уобличавала такозвана доктрина Брежњева, пре свега било питање националне безбедности. Поред тога, она је била узнемирена због могућег раскидања раније закључених трговинских и кредитних споразума и прекида војне сарадње, због супротстављања иницијативи за организацију наредне конференције несврстаних земаља и полемике која је поново избила с Бугарском око македонског питања. За Москву је најважнији циљ био да ојача своје положаје у комунистичком покрету, уздрмане после Прашког пролећа. Истовремено јој је била потребна стабилизaција односа са Западом у оквирима политике попуштања међународне затегнутости. Совјетско руководство такође је било узнемирено због претње прерастања сукоба с Кином у отворени рат, због могућег ширења кинеског утицаја на Балкану и стварања неформалног савеза НР Кине, Албаније, Румуније и Југославије. Изгледи за стварање такве коалиције нису били велики, али приметно је било отопљавање односа између Београда и Пекинга.
Да би „испитале терен“ за нормализацију односа, две стране су прибегле више пута опробаним методама – преписци и преговорима на нивоу дипломата средњег ранга. Постигнути резултати су, такође по традицији, били учвршћени током посете високог партијско-државног функционера: од 2. до 6. септембра 1969. у Југославији је боравио Андреј Громико. Даље су партијско-државни руководиоци прибегли личној дипломатији. Од 22. до 25. септембра 1971. у посети Југославији био је Л. И. Брежњев, а од 5. до 10. јуна 1972. одржана је званична посета Тита совјетској престоници. За обе стране то је имало још већи значај због посете Никсона Југославији (1970) и узвратне посете Јосипа Броза Тита Америци (1971. године).
У настојању да успоставе дијалог, две стране су, на уобичајен начин, избегавале спорна питања, иако нико није порицао да постоје политичка и идеолошка размимоилажења. Међутим, за политичаре у Београду и Москви је, као и увек, било сасвим довољно да се изборе за привид сагласности.