Токови историје 3/2019
Резиме
Наташа Милићевић
Увек у мањини: Живојин Перић у окупираној Србији 1941–1944.
Апстракт: Рад анализира активност и погледе др Живојина Перића, једног од истакнутих интелектуалаца предратне Југославије, током нaцистичке окупације Србије. Иако је акценат стављен на његове ратне погледе и ставове, нису заобиђени, ради указивања на континуитет или дисконтинуитет, ни његови доратни ставови и уверења о разним политичким и друштвеним питањима.
Кључне речи: Србија, Други светски рат, немачка окупација, др Живојин Перић, колаборација
Живојин Перић је био особена појава српске, пре свега интелектуалне историје прве половине 20. века. Истицао се једном оригиналном и у много чему смелом идејно-политичком мишљу и активношћу. Често га је она водила изван и против главних токова политичке мисли његовог времена. Живојин Перић је нацистичку окупацију Србије провео, као и аустроугарску у Првом свеском рату, у Београду. Као и у случају прве окупације Србије, убрзо је успоставио сарадњу са немачким и српским властима под окупацијом. Он је припадао невеликом кругу предратних интелектуалаца који су свесно и добровољно одабрали стратегију колаборације под окупацијом, која је подразумевала разноврсну сарадњу и подршку српским властима, почев од чланства у стручним телима и одборима министарства преко предавања и чланства у жиријима конкурса до писања чланака у новинама. Специфичну тежину имало је учешће у Законодавном савету Министарства правде. Оно је било важно за правно функционисање не само српске власти већ и српског друштва под окупацијом. Изгледа да је, како извори показују, одбио сваки хонорар за свој рад под окупацијом. То га је опет издвојило од осталих интелектулаца тог времена који су одабрали стратегију колаборације. Истраживање је показало да су ангажованост и погледи Живојина Перића под окупацијом били логичан, природан наставак ранијих схватања и уверења, али и активности. Међу њима ваља истаћи његово аустрофилство, односно греманофилство. То је, може се рећи, константа у Перићевој мисли, коју чак нису поколебала ни два светска рата. Сматрао је да Русија а ни и Енглеска нису земље на које Србија, односно Југославија треба да се ослањају у својој политици. То су по њему били прво Аустроугарска а онда Немачка. Друга особеност је веома критичан став према Југославији и то од самог почетка, од времена пројугословенске еуфорије у Првом светском рату. Инсистирао је од самог почетка и на федералном државном уређењу Југославије. Посебно питање представљала је његова борба за строгу легалност тј. законитост, присутна од почетка јавног ангажовања и рада. Она га је одвела међу противнике 27. марта 1941. Перић је сматрао да без легалности нема државе, а пучем од 27. марта она је била срушена. И не само то. Пуч је водио у рат, коме се он, као пацифиста, оштро противио. Због тога пучистичку владу Краљевине Југославије није сматрао ни легалном а ни својом владом, већ је то била влада Милана Недића. Осим тога, изгледало је и да његове међуратне идеје о савезу европских држава, додуше под немачком доминацијом, постају стварност. У то га је, међутим, разуверио исход Другог светског рата. Исход га је приморао и да напусти земљу и последње године проведе као емигрант у Швајцарској.