Токови историје 2/2019

Сања ПЕТРОВИЋ ТОДОСИЈЕВИЋ
Институт за новију историју Србије

Бекства Јевреја са територије немачке окупационе зоне у Србији 1941–1944.^[1]

Апстракт: Рад представља покушај да се укаже на „анатомију“ Холокауста који се десио на тлу Немачке окупационе зоне у Србији у периоду од 1941. до 1944. тако што ће се анализирати: динамика Холокауста у Србији, место Јеврејског логора Земун али и Концентрационог логора Бањица у њему, мотиви који су натерали неке од припадника јеврејске заједнице да се „склоне“ и потраже уточиште на територијама које су улазиле у састав других окупационих зона (италијанске, мађарске, бугарске) на којима је однос према припадницима јеврејског народа био донекле флексибилнији.

Резиме

Прве мере против Јевреја на територији немачке окупационе зоне у Србији почеле су да се спроводе одмах након 6. априла 1941. године. Кључну улогу у спровођењу репресивних мера над Јеврејима имала је окупациона управа, која се у потпуности ослањала на колаборационистички режим. Руководећа улога у решавању „јеврејског питања“ припадала је Гестапоу. Тајна полиција се у спровођењу Холокауста на тлу немачке окупационе зоне у Србији у потпуности ослањала на Специјалну полицију Управе града Београда тј. на два одсека која су постојала у оквиру ње: VII одсек или Одсек за Јевреје и Цигане и III одсек или Одсек за странце и пограничну службу. Према извештајима немачких окупационих власти, Холокауст на тлу немачке окупационе зоне у Србији је окончан до маја месеца 1942, када је престао са радом Јеврејски логор Земун, који је имао централно место у спровођењу „коначног решења јеврејског питања“. Увид у полицијску грађу која се чува у оквиру Фонда Специјалне полиције УГБ, као и у Бањичку књигу логораша указује на систематски злочин који је спровођен над припадницима јеврејског народа на тлу немачке окупационе зоне у Србији и после маја месеца 1942. године а који је био уперен против припадника јеврејске заједнице који су на различите начине покушали да се сакрију, односно пребаце на територије које су улазиле у састав оних окупационих зона у којима је однос према Јеврејима био донекле флексибилнији (италијанска, мађарска окупациона зона). Потера за одбеглим Јеврејима трајала је од првих дана окупације па до ослобођења Србије у јесен 1944. године. Била је најинтензивнија крајем 1941, у време када је почео са радом Јеврејски логор Земун. Интензитет потере за одбеглим Јеврејима није слабио ни у пролеће 1942. када су у акцији „чишћења“ терена од комуниста у околини великих градова и у унутрашњости Србије пронађени многи одбегли Јевреји. Од фебруара месеца 1942. ухапшени одбегли Јевреји су упућивани у Концентрациони логор на Бањици, да би из њега били одвођени на стратишта у околини Београда где су стрељани. Потера за одбеглим Јеврејима била је део званичне политике окупационе власти уперене против Јевреја. Органи колаборационистичке управе играли су кључну улогу у процесу потраге за Јеврејима који су се крили. Организација бекства са територије немачке окупационе зоне у Србији била је повезана са више фактора и углавном је зависила од логистике и количине новца коју је „бегунац“ поседовао. Продаја лажних папира, тј. лажних идентитета представљала је веома уносан посао у годинама свеопште оскудице и немаштине. Међу грађанима Србије било је и оних који су пристајали да помогну својим дојучерашњим комшијама, пријатељима, познаницима из најхуманијих побуда. Успешно скривање било је у директној вези са променом идентитета, али и са честом променом места боравка. У нешто бољој позицији били су они Јевреји који су имали страно држављанство, односно италијански пасош, мада ни поседовање „италијанских папира“ није увек било гаранција успешног бекства. Чак и онда када су успевали да се домогну других окупационих зона, поједини Јевреји су враћани у Србију јер су се из угла других окупационих власти сматрали „српским Јеврејима“, због чега нису били у надлежности служби које су деловале ван подручја под немачком контролом. Тешко је рећи колико је припадника јеврејског народа који су живели на тлу немачке окупационе зоне у Србији или су се на њој затекли априла 1941. а који су покушали да побегну у томе успело. Зна се да је кроз логорске ћелије Концентрационог логора на Бањици до јесени 1944. прошло око 900 Јевреја, од којих је већина ухваћена у покушају бекства. Указивање на динамику Холокауста који се десио у Србији после маја 1942. открива не само завидан степен систематичности окупационих власти у намери да физички униште сваког Јеврејина већ и на немачко окупационо подручје у Србији као на оно које је пуне четири године било изложено посебно бруталним мерама упереним против припадника јеврејског, као и против припадника ромског и српског народа, али и свих других грађана који су живели на овом подручју.