Токови историје 3/2018

Олга Манојловић Пинтар

О јавној и примењеној историји

 Апстракт: Рад анализира нову академску дисциплину под називом јавна/примењена историја и представља универзитетске програме и курсеве из ове области. Фокус је на програму примењене историје Центра Белфер Универзитета Харвард и на његовом Манифесту који је објављен 2016. године. Манифест је поређен са књигом Историјски манифест коју су написали Џо Гулди и Дејвид Аримитеџ 2014. године.

Текст приказује развој концепта јавне и примењене историје. Последњих година бројни универзитети нуде својим полазницима курсеве из ове дисциплине описујући их као практичну употребу прошлости у друштву и на тржишту и као стратешки потенцијал у политици, дипломатији, економији, образовању, управљању, медијским и културним активностима, представљајући „историјско размишљање (...) као свестрани, интелектуални софтвер“. У раду је приказано неколико примера универзитета који нуде основне и мастер студије из области јавне и примењене историје. Посебна пажња је усмерена на рад Националног савета за јавну историју у Сједињеним Америчким Државама, удружења којe пружа прецизне информације о академским курсевима и пословним могућностима у области јавне историје. Поред тога, приказан је пројекат примењене историје Центра Белфер са Харвард универзитета. Његови творци Грејам Алисон и Најл Фергусон су разлику између традиционалне историографије и примењене историје видели у приступу прошлости. Док традиционални историчари полазе од догађаја из прошлости у намери да пруже одговор на питања шта се догодило и како, историчари који се баве примењеном историјом у својим анализама полазе од савремених избора и неусаглашености у намери да разумеју њихове историјске корене како би отворили перспективе, подстакли размишљања, пронашли одговоре на питање шта се догодило, предложили могуће политичке интервенције и предвидели даље последице. У раду је посебна пажња посвећена документу који је иницијално назван Наш манифест: Одмах успоставити веће историјских саветника Беле куће, да би касније био преименован у Манифест примењене историје. Тај документ је упоређен са књигом Историјски манифест коју су 2014. написали Џо Гулди и Дејвид Армитиџ. Књига се бави местом историје у савремености и проблемима историјске методологије, за коју аутори сматрају да је превише усмерена на истраживање кратких историјских епизода и лишена могућности правилне контекстуализације историјских феномена.