Токови историје 3/2018
Петер Микша
Југословенство записано у споменицима и деноминацијама у Љубљани
Апстракт: Циљ овог текста је да прикаже (хронолошки) преглед деноминације, преименовања или укидања улица и тргова, постављања и рушења споменика, именовања и преименовања основних школа и др., са југословенским контекстом, у Љубљани од 1918. године па надаље. Овакво успостављање колективног памћења у Словенији најочигледније је у политички преломним ситуацијама као што су: распад Аустроугарске монархије и улазак у државе Словенаца, Хрвата и Срба и у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, када је било потребно редефинисати колективно памћење и избрисати старо. То је најприметније у преименовању улица и институција или рушењу и постављању нових споменика, а још је израженије означавање простора у послератном режиму за време “друге” Југославије. Процес је био присутан током периода окупације Словеније између 1941. и 1945. и током постнезависне Словеније након 1991. године.
Кључне речи: југословенство, Југославија, споменици, Словенија, Љубљана
Идеја о уједињавању југословенских народа у заједничку државу једна је од најважнијих перспектива словеначке историје 20. века. Елементи југословенства још увек су присутни у словеначком колективном памћењу, што је најочигледније у бројним споменицима и деноминацијама везаним за југословенство које се налазе у словеначком јавном простору. Њихови се трагови могу пратити од 20-их година па надаље, док се у највећој мери бележе око средине 20. века. Успостављање колективне свести у Љубљани највидљивије је у политички преломним ситуацијама, као што је био раскид са Аустроугарском монархијом и улазак у државу Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, када је било неопходно редефинисати колективно памћење и уклонити старо. То се посебно види у промени назива улица и институција, као и у рушењу и постављању нових споменика, а било је још очигледније у обележавању простора послератног поретка. Процес је био нарочито упадљив током окупације Словеније, када су Италијани ушли у Љубљану и када је град пролазио кроз промене својих основних карактеристика и изгледа, јер је окупатор желео да избрише историјско сећање на заједничку државу са јужним народима. Даљи примери овог процеса су послератна Југославија, а затим и Словенија након стицања независности. Упоређивањем процеса који су се одвијали током и после 1918, 1941, 1945. и 1991. закључили смо да је процес “обележавања” простора, како у успостављању новог тако и у рушењу претходног друштвенополитичког система, био најинтензивнији у послератној Југославији. Такође смо закључили да је процес био мање интензиван у периоду након независности него у периоду након Другог светског рата, али су поједини случајеви тежили да изазову много више контроверзи и међу стручњацима и у јавности. Расправа о преименовању улица и постављању или уклањању споменика у многим случајевима представља оруђе политичке борбе и средство поларизације словеначке јавности.