Токови историје 3/2018

Михаел Антоловић
Биљана Шимуновић-Бешлин

Историја као Vallis Aurea. Ђорђе Станковић и модернизација српске историографије

Апстракт: У раду су представљене теоријско-методолошке концепције Ђорђа Станковића у контексту развоја и модернизације српске и југословенске историографије крајем 20. и на почетку 21. века. У фокусу истраживања били су: Станковићево разумевање епистемолошких основа историјске науке и њених друштвених функција, његов програм „нове историје“ и доследна борба за деконструкцију историјских стереотипа и афирмацију рационалних, научних знања. 

Током последњих деценија 20. и прве деценије 21. века Ђорђе Станковић је био један од ретких историчара у својој генерацији, који су се предано бавили теоријом и методологијом историјске науке. Полазећи од концепта „нове историје“, који је током 60-их и 70-их обележио главне правце развоја светске историографије, Станковић се определио за социјалну историју која, служећи се теоријско-методолошким концептима друштвених наука, превазилази инхерентне недостатке традиционалне политичке историје и омогућава приближавање идеалу – „тоталној историји“. Својим широко заснованим програмом „нове историје“ битно је допринео теоријско-методолошком развоју српске историографије, њеној тематској плурализацији, конституисању дуго неоправдано запостављене социјалне историје и њених субдисциплина попут квантитативне и демографске, историје свакодневног (приватног) живота, те родне историје. Чврсто верујући у еманципаторску моћ научног (историјског) сазнања, сматрао је да деконструкција стереотипних представа о прошлости представља најважнију функцију историјске науке којом она доприноси ослобађању човека и стварању хуманијег и праведнијег друштва. Управо стога, током раздобља друштвене и политичке кризе, подстакнут распадом социјалистичке Југославије, праћеним ширењем историјских стереотипа и снажењем параисториографије у јавном дискурсу, Станковић је упорно указивао да је обезбеђивање рационалних знања о прошлости први и најважнији циљ историјске науке. У поменутом контексту ваља разумети и његово заговарање теоријско-методолошког развоја научне историографије, како би она, обимом и обухватношћу сазнања, аналитичношћу и изнијансираним интерпретацијама, могла да одговори својој превасходној друштвеној улози. Ђорђе Станковић је програмом „нове историје“ одиграо једну од кључних улога у процесу модернизације српске историографије од средине осамдесетих година 20. и на почетку 21. столећа. Ова чињеница га, већ сама по себи, чини једном од најзначајнијих личности српске историографије у том раздобљу. Осим што је својим теоријским радовима умногоме унапредио (националну) историјску културу, својим историографским делом је дао трајан подстицај како за критичко вредновање српске и југословенске историографске баштине тако и за неопходно снажење саморефлексивности историјске науке. Стога научни опус Ђорђа Станковића не само да представља драгоцено наслеђе у српској историографији већ пружа и сигуран путоказ будућим генерацијама историчара у организованом „дијалогу прошлости и садашњости“.