У овом прилогу аутор образлаже поводе и размишљања која су водила Институт за новију историју Србије да организује серију конференција на којима би се кроз разне аспекте разматрало стање у српској историографији данас. Полазећи од властитог дугогодишњег искуства у уређивању часописа, писању рецензија, аутор се осврће на проблеме рецензирања и различиту праксу која влада у нашим часописима. Инсистирање на дијалогу, развијању научне критике као предуслову кредибилитета једне историографије треба да буде сталан процес. Коришћење резултата српске историографије у свету и тамошње оцене нису, ипак, уско везане уз њену научну легитимност, већ имају корене и у друштвеним приликама које владају од почетка 90-их година.