Апстракт: Рад је посвећен породици Радошевић, чији су чланови дали значајан допринос српској науци у XX веку. Представљене су биографије и најважнија дела метеоролога Милутина Радошевића (1897–1979), његове супруге слависткиње и наставнице руског језика Наталије Алејникове Радошевић (1903–1980) и њихове ћерке, византолошкиње Нинославе Нине Радошевић (1943–2007). Осим приватне и породичне историје у бурним временима XX века, приказан је и развој појединих научних дисциплина на Београдском универзитету и у целини је сагледан допринос једне породице српској науци и култури у различитим струкама и научним дисциплинама.

Кључне речи: Србија, историја науке, Београдски универзитет, Милутин Радошевић, Наталија Радошевић, Нинослава Радошевић, метеорологија, славистика, византологија

Резиме: На основу архивске грађе која се чува у Државном архиву Србије, могуће је расветлити историју угледне породице Радошевић, чији су чланови дали значајан допринос српској науци у XX веку. У првој половини тог века, супружници Милутин и Наталија Радошевић оставили су уочљив траг у својим академским дисциплинама; Милутин у области метеорологије, Наталија – позната слависткиња и професорка руског језика, ауторка неколико књига, са бројним чланцима објављеним у лингвистичким и педагошким часописима. Руског порекла, рођена на територији данашњег Казахстана, Наталија је започела студије словенске филологије у Берлину, где је упознала Милутина Радошевића, за кога се касније удала. Тиме је стекла југословенско држављанство, а потом је наставила студије у Београду. Након што је у два наврата радила као асистент на Славистичком семинару Филозофског факултета, наставила је каријеру ван Универзитета, и наставила да предаје руски језик. Као истакнута слависткиња и лингвисткиња, Наталија Радошевић је дала значајан допринос методици наставе руског језика, док се њен рад у области лингводидактике такође сматра значајним. Наталијини резултати, постигнути анализом појава интерференције и типичних грешака које настају у процесу усвајања блиско сродног словенског језика, посебно су значајни. Наталијин супруг Милутин Радошевић био је међу најистакнутијим представницима такозване београдске метеоролошке школе. Ипак, главни допринос није дао као научни истраживач, већ као специјалиста, организатор и руководилац Метеоролошке опсерваторије и Савезног хидрометеоролошког завода. У делима која је објављивао бавио се специфичним метеоролошким феноменима, као и питањима која се тичу функционисања метеоролошких институција. Нинослава Радошевић, ћерка Наталије и Милутина, виши научни сарадник у Византолошком институту САНУ, била је један од најобразованијих класичних филолога свог времена. Петнаест година је предавала византијску филологију на Одељењу за класичне студије Филозофског факултета Универзитета у Београду. Значајно подручје у оквиру њеног научног интересовања била је византијска дворска реторика. Поред тога, више пута је посвећивала пажњу епистолографији византијских интелектуалаца XI века. Тренутно, њене студије, засноване на анализи и критичком испитивању царских беседа и посланица, представљају фундаменталне тачке за истраживаче о томе како методолошки приступити овој категорији византијских извора. Део научног опуса Нинославе Радошевић посвећен је егзегетским темама и питањима везаним за природословље. У овим делима, кроз примену основних методолошких принципа историјске науке – који подразумевају рад са оригиналним изворима, укључујући и поређење превода које је анализирала – Нинослава Радошевић је показала да се убраја међу стручне тумаче теолошких текстова. Сходно томе, савремене анализе текстова који се могу подвести под хришћанску патристику и даље узимају њене студије као суштинску референтну тачку.