Апстракт: На основу необјављених архивских извора и релевантне литературе овај рад има за циљ да анализира однос Југославије према могућностима које је пружала јавна дипломатија када је у питању била њена политика према Румунији у периоду од 1945. до 1948. године, као и да укаже на њене циљеве у том погледу. Због сложености самог појма јавне дипломатије, ограничићемо се само на оне аспекте који су директно били у функцији југословенске подршке КП Румуније и влади Петру Грозе.

Кључне речи: Југославија, Румунија, јавна дипломатија, совјетизација, пропаганда

Резиме: У случају југословенске политике према Румунији од 1945. до 1948. године, посматрањем најчешће коришћених аспеката јавне дипломатије којој је она прибегавала у том периоду, јасно се уочава примат идеолошких циљева када је у питању било постизање пожељне слике о Југославији у јавности суседне Румуније. Из тог разлога, током 1945. и 1946. године када није постојала Конвенција о културној сарадњи, југословенска „јавна дипломатија” у суседној земљи била је фокусирана готово искључиво на тамошњу омладину за коју се процењивало да је најотворенија за идеолошке и политичке утицаје. Главно средство утицаја била је сарадња омладинских политичких организација, спортска сарадња, али и организован долазак и рад румунских омладинских бригада на изградњи железничких пруга у Југославији, са циљем да се млади из Румуније упознају са тзв. „југословенском стварношћу” за коју су у Београду веровали да је много напреднија од оне у Румунији. Током 1947. и у првој половини 1948. године односно до сукоба Југославије са Информбироом, Југославија шири свој фокус и окреће се класичним средствима „јавне дипломатије” која су обухватала сарадњу у домену високе културе, али и све широј употреби уобичајене пропаганде посредством штампе, радија и кинематографије.