Апстракт: У раду је анализиран политички и друштвени положај албанског језика на Косову и Метохији током прве две и по деценије комунистичке владавине у Југославији. Истраживање је засновано на документима из Архива Југославије, Државног архива Србије, Архива Косова, Централног државног архива Албаније, Дипломатског архива Министарства спољних послова Републике Србије, као и осталих релевантних извора. Оно показује да је, супротно тези о неравноправности, која је истицана у појединим истраживањима, албански језик у овом периоду уживао уставну и законску равноправност са српским језиком на Косову и Метохији, а да су власти настојале да повећају његову званичну употребу. Након Брионског пленума 1966. питање језика у покрајини је коришћено као средство политичког притиска који су албански комунисти вршили како би додатно ојачали својe позиције у држави.

Кључне речи: Југославија, Косово и Метохија, албански језик, језичка права, национална равноправност, Фадиљ Хоџа

Резиме: Рад анализира положај и употребу албанског језика на Косову и Метохији у социјалистичкој Југославији од 1945. до 1969. године, са посебним освртом на политичке расправе које су се водиле након Брионског пленума 1966. године. Полазећи од тврдњи појединих историчара и публициста о наводној неравноправности или дискриминацији албанског језика у првим деценијама комунистичке власти, рад на основу архивске грађе, законских аката, партијских докумената и периодике преиспитује стварни карактер језичке политике комунистичког режима према Албанцима. Истраживање показује да су југословенске, српске и покрајинске власти већ од краја Другог светског рата систематски подстицале развој школства, штампе, културних установа и администрације на албанском језику, као и да је равноправност албанског била формално загарантована у уставним и законским актима. У периоду 1966–1969. питање „потпуне равноправности” језика је постало средство политичких захтева покрајинског руководства у правцу јачања аутономије Косова и Метохије и приближавања Албанаца статусу конститутивног народа. Рад закључује да се језичка политика у целом послератном периоду не може тумачити као политика дискриминације албанског језика, већ као процес његове постепене институционалне и политичке афирмације, који је до краја шездесетих година довео до његове доминантне позиције у покрајини.