Апстракт: У раду је представљен однос југословенске државе према Српској православној цркви током првих година после Другог светског рата, посматран кроз процес решавања питања имовине манастира Високи Дечани. Истакнути су циљеви аграрне реформе и главни токови у деловању југословенских аграрних власти у контексту одузимања земљишних поседа овог манастира у периоду од пролећа 1945. до лета 1946, када је наведени процес највећим делом био окончан. Рад је заснован на анализи необјављених архивских извора похрањених у Архиви манастира Високи Дечани, Државном архиву Србије и Архиву Југославије, као и на релевантној литератури и написима у штампи.

Кључне речи: Српска православна црква, Епархија рашко-призренска, манастир Високи Дечани, земљишни поседи, аграрна реформа и колонизација

Резиме: Аграрна реформа, спроведена у Југославији непосредно по окончању Другог светског рата, имала је за циљ да у потпуности измени дотадашње имовинско-правне односе, одузимајући земљишне поседе од велепоседника и дајући земљу нижем и средњем слоју сељаштва. Наведени процес је подразумевао и одузимање имовине верских установа широм државе. За југословенско руководство уситњавање црквених поседа представљало је не само допринос у процесу решавања аграрног питања, већ и нужни предуслов за сламање моћи Цркве у свеобухватном друштвено-политичком преобликовању југословенског друштва. Уз све наведено, на простору Косова и Метохије, који је највећим делом испуњавао територију надлежности Епархије рашко-призренске, расподела земље међу аграрним интересентима, укључујући одузимање црквених имања и ревизију међуратне аграрне реформе, чинила је важан део националне политике југословенских власти према албанском становништву. Према законским прописима усвојеним током лета и јесени 1945. од манастира Високи Дечани требало је одузети нешто мање од 800 ha земље, при чему се већина поседа налазила под шумом. Како је манастир проглашен установом већег историјског значаја, после аграрне реформе у његовом поседу остављен је земљишни максимум, односно 30 ha шума и 30 ha пољопривредног земљишта и површина под зградама. Управа манастира упутила је неколико жалби надлежним властима, указујући на то да је остављени земљишни фонд недовољан за издржавање манастира. Манастирска управа није била задовољна ни квалитетом самог земљишта, с обзиром на то да су половину остављеног пољопривредног фонда чиниле неплодне и неупотребљиве парцеле. Мада је према закону земљиште које се претходно налазило у власништву Српске православне цркве требало доделити припадницима православне вероисповести, одузета имовина манастира Високи Дечани раздељена је углавном међу албанским аграрним интересентима.