Апстракт: Перцепција Italiani brava gente („Италијани добар народ”) односно увјерење да су Италијани природно добри људи, настала је поређењем италијанских и њемачких војника током Другог свјетског рата. Многи историчари ову представу оспоравају указујући на италијанске ратне злочине. У том оквиру, италијанска реакција на усташко насиље над Србима и даље је предмет супротних тумачења. Овај рад тежи да допринесе поменутим академским дебатама, преиспитујући италијанску улогу у једном конкретном и до сада недовољно истраженом контексту, односно у Мостару и околини током 1941. године. Чланак садржи примјере италијанског спасавања Срба и Јевреја, ексхумације жртава, отварања претходно затворених српских цркава, уз анализу италијанске политике на овом простору.

Кључне ријечи: Italiani brava gente, НДХ, усташе, Херцеговина, Мостар, Требиње, Невесиње, Билећа

Резиме: Перцепција Italiani brava gente („Италијани добар народ”) означава увјерење да су Италијани природно добри и хумани људи, настало првенствено из поређења италијанских и њемачких војника током Другог свјетског рата. Многи историчари ову представу доводе у питање указујући на италијанске ратне злочине, како на другим ратиштима, тако и на Балкану. У оквиру ове шире дебате постоје супротстављена тумачења италијанске реакције на усташко насиље над Србима. Овај рад има за циљ да допринесе поменутим академским дебатама, преиспитујући италијанску улогу у једном конкретном и до сада недовољно истраженом контексту, односно у Херцеговини током 1941. годинe. Насиље над херцеговачким Србима почело је одмах по оснивању Независне Државе Хрватске. Међу разним начинима ликвидација и убијања, метода бацања претходно измучених људи у јаме, била је веома заступљена. Италијанске власти зауставиле су таласе покоља, преузевши контролу над такозваном Другом, а потом и Трећом зоном, које су обухватале данашњу Херцеговину. Забиљежени су и италијанско-хрватски сукоби и спорови због италијанске заштите Срба. Осим што су сузиле простор за усташко насиље, италијанске власти су вршиле ексхумацију жртава у многим херцеговачким мјестима, објелоданивши и осудивши усташке злочине. Осим тога, упркос протесту хрватских власти, Италијани су обезбиједили отварање претходно затворених православних цркава. Позивајући одбјегло српско становништво да се врати својим кућама и положи оружје, италијанске власти су им гарантовале безбједност, одузету имовину и службу коју су претходно обављали. Мада је италијанска реокупација Херцеговине била условљена низом стратешких, политичких, али и хуманитарних фактора, овај италијански потез спасио је бројне српске и јеврејске животе у Мостару и околини. Стога у овом специфичном контексту, слика Италијана као „доброг народа” није производ послијератног мита, већ је заснована на конкретним искуствима људи чији су животи били сапасени због италијанског дјеловања.