Аутор расправља о односу првака СКХ и једном од најутјецајнијих југославенских комуниста Владимира Бакарића према групи коју је називао „централистима“ тј. опозији самоуправним реформама које је заговарао у раздобљу 1966–1969. Бакарић је сматрао да је ријеч о идејно јединственој скупини, приближно идентичној с присташама Александра Ранковића, која углавном дјелује у београдским банкама, реекспортним подузећима и медијама те располаже јаким утјецајем на јавност у СР Србији. Главне точке пријепора између Бакарића и његових присташа и „централиста“ биле су привредна реформа, банкарски сектор, финанцирање великих инфраструктурних пројеката те Фонд за неразвијене.