APSTRAKT: Heroizacija je jedan od ključnih mehanizama oblikovanja kolektivnog pamćenja kroz koji pojedinci dobijaju mesto u simboličkom poretku zajednice i postaju nosioci njenih ideoloških i identitetskih predstava. Tekst analizira formiranje kulta Nadežde Petrović, sa fokusom na selekciju i interpretaciju sećanja i na njihovu institucionalnu valorizaciju u međuratnom periodu. Posebna pažnja usmerena je na javne reprezentacije u kojima je Nadežda Petrović predstavljana kao „apostol” jugoslovenstva, rana figura modernističkog preokreta i simbol ženske emancipacije, kao i na ritualizaciju i delimičnu militarizaciju kulta prilikom prenosa njenih posmrtnih ostataka u Beograd 1935. godine. Njeno umetničko delo dugo je ostajalo u senci narativa o patriotskoj žrtvi i tek je pred Drugi svetski rat postepeno integrisano u nacionalni modernistički kanon. Slučaj Nadežde Petrović otkriva kako se heroizacija ličnosti, kulturna politika i kanonizacija umetnosti međusobno prepliću u procesu oblikovanja modernih nacionalnih kultura.

KLjUČNE REČI: Nadežda Petrović, heroizacija, kolektivno pamćenje, jugoslovenstvo, modernizam, ženska emancipacija, kulturna politika, umetnička valorizacija

REZIME: Rad analizira proces heroizacije Nadežde Petrović od njene smrti 1915. godine do početka Drugog svetskog rata, i pokazuje kako je njena biografija postepeno transformisana u simbolički resurs nacionalne ideologije i kulturne politike međuratnog perioda. Javni diskurs selektivno je oblikovao njen lik u apostola jugoslovenstva, nacionalnu mučenicu i moralni uzor, dok je umetnička individualnost dugo ostajala u senci narativa o žrtvi i patriotskom angažmanu. Posebna pažnja posvećena je ritualizaciji i delimičnoj militarizaciji kulta prilikom svečanog prenosa njenih posmrtnih ostataka u Beograd 1935. godine, kada je privatno sećanje integrisano u državno artikulisano kulturno pamćenje. U završnoj fazi analizira se institucionalna valorizacija njenog slikarstva kroz otkup dela za Muzej kneza Pavla i retrospektivnu izložbu 1938. godine, kojom je njen opus stabilnije pozicioniran unutar nacionalnog modernističkog kanona. Rad ukazuje da heroizacija nije bila sporedni efekat sećanja, već aktivni mehanizam simboličke legitimacije, u okviru kojeg je kult ličnosti postao preduslov za institucionalnu kanonizaciju umetničkog autoriteta, pri čemu je i rodni identitet dobio specifičnu funkciju u konstruisanju lika nacionalne heroine.