APSTRAKT: Ovaj rad istražuje učešće Saveza komunista Jugoslavije na Konferenciji komunističkih i radničkih partija Evrope 1976. godine, analizirajući ovu aktivnost u svetlu širih spoljnopolitičkih principa i angažmana Jugoslavije. Konferencija je u Beogradu bila viđena kao prilika za afirmaciju jugoslovenskih spoljnopolitičkih principa, što je kroz savezništvo sa Komunističkom partijom Italije u velikoj meri i ostvareno. Završni dokument konferencije u punoći je afirmisao autonomiju nacionalnih komunističkih partija. Ipak, ovaj uspeh se pokazao privremenim. U radu se zaključuje da je konferencija, iako simbolička prekretnica za jugoslovensku spoljnu politiku, u suštini predstavljala Pirovu pobedu u široj borbi za autonomiju unutar komunističkog pokreta.

KLjUČNE REČI: Jugoslavija, Tito, komunizam, Evropa, autonomija, Berlinska konferencija 1976, evrokomunizam, Komunistička partija Italije (KPI), KEBS, Hladni rat

REZIME: Učešće Jugoslavije na Konferenciji komunističkih i radničkih partija Evrope, održanoj u Berlinu 1976. godine, predstavljalo je značajan zaokret u dotadašnjoj jugoslovenskoj politici prema komunističkom pokretu. Nakon decenija distance od sovjetskog bloka i multilateralnih komunističkih skupova, odluka da se priključi ovom sastanku delovala je iznenađujuće. Ipak, kako ovaj rad pokazuje, takav potez nije bio izraz promene ideološkog kursa, već deo šire jugoslovenske spoljnopolitičke strategije. Tokom sedamdesetih godina Jugoslavija je, u kontekstu globalnog detanta, u sve većoj meri posmatrala Evropu kao prostor od posebnog značaja. Pored najvažnijih aktivnosti u okviru procesa KEBS-a, učešće na komunističkoj konferenciji predstavljalo je još jednu priliku za promociju sopstvenih principa, pre svega autonomije, ravnopravnosti, nemešanja i različitih puteva ka socijalizmu. U saradnji sa Komunističkom partijom Italije, Jugoslavija je odigrala ključnu ulogu u formulisanju završnog dokumenta konferencije. Stoga je dokument u velikoj meri odražavao stavove takozvanog autonomističkog bloka, usredsređenog na promociju suverenosti partija. Iako je konferencija protekla u duhu prividnog jedinstva i saglasja o principu autonomije, kasniji događaji pokazali su da je Sovjetski Savez više učinio taktički nego suštinski ustupak. Sovjeti su ubrzo počeli da napadaju zapadne komunističke partije zbog njihove autonomističke orijentacije. Josip Broz Tito je pokušavao da ublaži konflikt, ali bez dugoročnog uspeha. Sovjetska intervencija u Avganistanu 1980. godine označila je kraj svake iluzije o mogućem kompromisu, a principi o kojima se govorilo u Berlinu ostali su mahom mrtvo slovo na papiru. U tom smislu, berlinska konferencija predstavljala je važnu diplomatsku pobedu za Jugoslaviju, ali i poslednji trenutak u kome su principi autonomije imali širu platformu unutar komunističkog pokreta. Pobeda je bila simbolična i kratkotrajna, jedna Pirova pobeda u borbi koja je, u konačnici, izgubljena.