Apstrakt: Ovaj članak se bavi analizom fundamentalnih faktora koji su doprineli uspostavljanju izuzetno bliskog jugoslovensko-burmanskog partnerstva u prvim decenijama Hladnog rata, odnosa koji je imao presudan uticaj na oblikovanje globalne nesvrstanosti u tom periodu. Posle sticanja nezavisnosti od kolonijalne vlasti u burmanskom slučaju ili napuštanja jednog od blokova u jugoslovenskom, upravo su snažna želja obe zemlje da zauzmu poziciju van direktn politički sistem kod kuće presudno uticali, ne samo na karakter bilateralnih odnosa, već i na šira stremljenja postkolonijalnog i vanblokovskog sveta da pronađu svoj autentičan put u svetskoj areni.

Ključne reči: Jugoslavija, Burma, nesvrstanost, socijalizam, partnerstvo, Hladni rat 

Rezime

Od trenutka kada je Burma stekla svoju nezavisnost, a Jugoslavija izbačena iz sovjetskog bloka, ove dve zemlje su uprkos geografskoj udaljenosti uspele da razviju specifično partnerstvo na svim nivoima. U mnogo čemu, Jugoslavija je predstavljala istinski uzor za Burmu: to je bila zemlja koja je gradila sopstveni put u socijalizam, proklamovala nesvrstanu poziciju u svetskoj politici uspešno balansirajući među velikim silama, a usput primajući ekonomsku i vojnu pomoć sa svih strana, ali bez dodatnog uslovljavanja. Na mnogo načina, jugoslovenski napori na unutrašnjem planu i međunarodnoj pozornici pokazali su se kao vredni i potpuno prihvatljivi za većinu u burmanskom rukovodstvu, pre svega kao uzor koji je trebalo oponašati u najvećoj mogućoj meri. Upravo je ovakva ideološka i spoljnopolitička privlačnosti približila dve zemlje, prvenstveno se odrazivši na njihovu zajedničku posvećenost da slede nesvrstanu strategiju na spoljnom planu, dok su istovremeno gradile socijalističku državu kod kuće, ali takvu koja bi bila drugačija od one koja je postojala među državama socijalističkog lagera. Ove dve vodilje bile su podjednako efektivni i odlučujući faktori koji su čvrsto povezali dve zemlje. Tih godina nije bilo toliko zemalja koje su se suočavale sa sličnim izazovima duž granica, a da su ostajale čvrsto posvećene takvim spoljnopolitičkim i unutrašnjepolitičkim principima. Prema tome, uzimajući sve to u obzir, i za zvanični Beograd i za zvanični Rangun bilo je krajnje prirodno da stvore ovako blisko partnerstvo. Štaviše, burmansko proklamovanje politike „treće sile“ kao zvanične spoljnopolitičke doktrine bilo je itekako uslovljeno poučnim jugoslovenskim iskustvom sa sovjetskim blokom. Vremenom, Rangun je postao jugoslovenski „prozor u Aziju“, blisko povezujući evropske i azijske probleme u jednu jedinstvenu priču, dok se paralelno promovisalo pravo značenje „aktivne miroljubive koegzistencije“ i različitih puteva u socijalizam. Što se tiče Burme, povezivanje sa Jugoslavijom predstavljalo je ključni način da se zaobiđu pritisci supersila i regionalnih sila, dok bi se paralelno uspostavljale stabilne državne institucije koje bi mogle očuvati krhki suverenitetu neprijateljskom geopolitičkom okruženju. Burma zasigurno nije bila slučajan izbor za jugoslovensko rukovodstvo, već značajan sastavni deo nove spoljne i unutrašnje politike koja je postepeno nastajala posle 1948. godine, a isto to možemo reći i za rukovodstvo u Rangunu kada se suočavalo sa brojnim unutrašnjim i spoljnim izazovima.