Apstrakt: U radu se na osnovu neobjavljene arhivske građe, memoara i literature analizira odnos oficira ruskog Generalštaba prema sunovratu Privremene vlade A. F. Kerenskog i usponu boljševika na vlast koji se završio 25. oktobra (7. novembra) 1917. Nova arhivska građa o ovoj temi nalazi se u neobjavljenim memoarima general-lajtnanta V. V. Maruševskog, poslednjeg načelnika Glavne uprave Generalštaba ruske vojske za vreme Oktobarske revolucije, koji je završio svoj životni put u emigraciji u Jugoslaviji.

Ključne reči: Oktobarska revolucija 1917, Generalštab Rusije, A. F. Kerenski, organizacija državnog udara, atentat

Istoriografija Oktobarske revolucije je bezgranična. Srpska i jugoslovenska vizija revolucije, kao i pojava jugoslovenske levice u vrtlogu ruske revolucije 1917. godine, već su bile predmet brojnih studija u domaćoj istoriografiji. Međutim, i u srpskoj i ruskoj, ali i u svetskoj istoriografiji, ulozi ruske vojne elite – oficira Generalštaba – u događajima koji su prethodili uspešnom završetku Oktobarske revolucije posvećivana je mala pažnja.

U Kraljevinu SHS stigao je jedan broj istaknutih ruskih emigranata povezanih sa Februarskom revolucijom, a neki su ovde i sahranjeni: M. V. Rodzjanko, M. V. Aleksejev, V. V. Šuljgin, V. I. Lebedev. Sve ove ličnosti su manje-više poznate u istoriografiji, kao i njihov životu Kraljevini SHS. Njihov memoarski opus (ako je takav postojao) predstavlja značajan izvor za istraživanje Ruske revolucije. Međutim, u Kraljevini SHS, Kraljevini Jugoslaviji i Federativnoj Narodnoj Republici Jugoslaviji živeo je još jedan istaknuti učesnik revolucije 1917, koji je gotovo potpuno nepoznat domaćoj naučnoj javnosti. To je bio general-potpukovnik V. V. Maruševski (1874–1951), poslednji načelnik Generalštaba Rusije, u periodu od septembra do novembra 1917. Njegovi neobjavljeni memoari čuvaju se u Hrvatskom državom arhivu u Zagrebu. Ovaj novi izvor govori o tome da je deo vojne elite Rusije aktivno pomagao boljševicima uoči Oktobarske revolucije. Maruševski je u tom kontekstu pominjao poslednjeg vojnog ministra A. I. Verhovskog, načelnika vojne obaveštajne službe N. M. Potapova i druge. Politika francuske i britanske misije pre i posle pada A. F. Kerenskog takođe se svodila na aktivno mešanje u rusku unutrašnju politiku. Britanski poslanik u Rusiji, Dž. Bjukenen, ponudio je načelniku ruskog generalštaba vrtoglavu sumu od 13 miliona zlatnih rubalja – za likvidaciju L. B. Trockog. Kao posrednika u ovim pregovorima ambasador je koristio britanskog vojnog atašea, general-majora A. Noksa. U isto vreme, u toku je bila još jedna špijunska afera. General V. V. Maruševski je tvrdio dasu vođe boljševika bile u stalnoj i otvorenoj telegrafskoj komunikaciji s Berlinom. Navodno mu je ruska kontraobaveštajna služba dostavila kopije tih telegrama, ali načelnik Generalštaba nije mogao ništa da uradi po tom čisto političkom pitanju.

Generalštabni oficiri su nakon aprila 1917. nazreli neizbežnost promena, koje će imati katastrofalne posledice. Rusko carstvo je počelo da se raspada. Te procese je ubrzavala Privremena vlada svojim aktivnim zalaganjem za nastavak rata u korist saveznika, koji su naterali Rusiju da se odrekne bilo kakvih aneksija i kontribucija kao benefita rata. Etničke ruske teritorije u to vreme nisu bile pod nemačkom okupacijom. Zato i nije bilo razloga da se rat nastavi, niti „u ime Ruskog carstva“ niti „u ime jedinstva ruskog naroda“. Stoga nije ni čudno što značajan broj ruskih generalštabnih oficira, s dalekovidnim logičkim razmišljanjem, analitičkom moći i bez obaveza prema stranim ambasadama, nije više imao razloga da brani A. F. Kerenskog i „svetu obavezu pred saveznicima“, ne zazirući pritom od saradnje s onom stranom koja je obećavala okončanje obesmišljene frontovske klanice – s boljševicima.