Nataša Milićević

„Javnost“ i bolest u okupiranoj Srbiji 1941–1944.

Apstrakt: U radu se analizira proces informisanja „javnosti“ o stanju zdravlja stanovništva i o bolestima u Srbiji tokom Drugog svetskog rata. Identifikuju se zdravstvene teme koje su srpska vlast i nemački okupator smatrali važnim da o njima obaveste „javnost“. Posebno se sagledava koncept javnosti u vremenu potpune kontrole vlasti nad novinama i glasilima. U skladu sa tim, ispituju se ograničenja i mogućnosti javnosti u njenom ispoljavanju, reakcijama i oglašavanju. Rad je pisan na osnovu kolaboracionističke štampe, dnevničkih zapisa, arhivske građe i literature. 

Ključne reči: „javnost“, bolest, zdravlje, Srbija, nacistička okupacija, Drugi svetski rat

Rezime: Informisanost „javnosti“ u okupiranoj Srbiji u Drugom svetskom ratu o stanju zdravlja, bolestima, načinu lečenja ili preduzetim merama da se one spreče bila je, kao i u slučaju drugih oblasti života, pod cenzurom i kontrolom nemačkog okupatora i kolaboracionističkih vlasti. Zbog toga se „javnost“ ne shvata kao „prava javnost“ i dinamička kategorija. Ona je pasivizirana, jer nije mogla da se iskazuje u svom tradicionalnom smislu, da kritikuje ili predlaže mere ni u jednoj oblasti, pa ni u oblasti borbe protiv bolesti a za zdravlje. Na osnovu analize brojnih podataka koji su objavljivani u štampi u formi naređenja, kratkih informacija, opširnih članaka, statističkih pregleda, pa i oglasa, stiče se utisak da je postojao dosta visok stepen informisanosti „javnosti“ o bolestima i njihovoj prevenciji, posebno kada je reč o „ratnim bolestima“, kao  što su trbušni tifus, paratifus ili pegavi tifus. NJihova pojava i mogućnost širenja mogla je da našteti interesima okupatora, kao i okupiranom stanovništvu, zbog čega je pravovremeno i tačno informisanje bilo od opšteg interesa. Time su, s jedne strane, kao u slučaju moguće epidemije trbušnog tifusa na početku okupacije 1941, opravdavana i objašnjavana naređenja nemačkih vlasti o masovnoj vakcinaciji stanovništva Beograda, a sa druge, smanjivana je nepoverljivost stanovništva u ciljeve vakcinacije. Zbog stalnog otpora stanovništva, uspeh koji je vakcinacijom postignut u sprečavanju epidemije koristio se i u slučajevima vakcinacije protiv velikih boginja, šarlaha i difterije. O samom otporu se nije pisalo, ali o njemu svedoče razne vrste kazni i pretnji upućivanih stanovništvu.  Svest zdravstvenih vlasti o neophodnosti pouzdanog i pravovremenog informisanja javnosti bila je još izraženija kod epidemije pegavog tifusa 1942. Nije bila u pitanju samo namera da se stanovništvo pripremi već i težnja da se ono, zbog panike koja je nastala pod pritiskom traumatičnog iskustva sa pegavim tifusom u Prvom svetskom ratu, umiri. U isto vreme, time su suzbijane glasine poput one da su komunisti, ne birajući sredstva, započeli „biološki rat“ protiv sopstvenog naroda.  Nemačka okupaciona vlast je, za razliku od malarije, bila manje zainteresovana za praćenje drugih vrsta bolesti i zdravstvenih tema. NJihovu kontrolu prepustila je srpskim vlastima. Među te bolesti i zdravstvene teme spadaju promene u stanju „mirnodopskih bolesti“, dečjih bolesti, bolnička i banjska lečilišta, lekovi i borba protiv zdravstvenih zabluda i sve većeg broja nadrilekara itd. Svaka od tih tema imala je pojačanu medijsku pažnju i omogućavala je da se, za razliku od ratnih zaraznih bolesti, kreira pozitivna slika vlasti u borbi protiv bolesti. U okviru nje, a u duhu konzervativnih ideja kolaboracionističkih vlasti, posebno se isticala briga za mlade naraštaje i budućnost Srbije, materinstvo i rađanje, kao i lečenje u novim, moderno opremljenim bolnicama i porodilištima. Tek retki javni podaci nagoveštavali su, a još više oni nezvanični koje su zabeležili savremenici, potpuno drugačiju sliku, u kojoj bolnice nemaju dovoljno lekara, sanitetskog materijala ni modernih aparata, a u novoosnovanom modernom porodilištu, zbog cene porođaja, ne mogu da se porađaju siromašne žene.