Srđan MILOŠEVIĆ

srdjan.milosevic@inis.bg.ac.rs

Zemljišna svojina prema Vidovdanskom ustavu i agrarno pitanje u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca

Apstrakt: 

U radu se razmatraju stavovi političkih par- tija i dinamika rasprave u Ustavnom odboru i u Ustavotvornoj skupštini Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca o zemljišnoj svojini u kontekstu agrarnog pitanja. Ovo pitanje tiče se specifično sitnog seljačkog zemljišnog poseda u procesu razvoja kapitalizma. Problem je bio razmatran u kontekstu socijalno-ekonomskih rešenja koja su uneta u Ustav Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (Vidovdanski ustav, 1921) pod pritiskom progresivnih opozicionih i delova vladajućih stranaka.

Ključne reči: Vidovdanski ustav, Kraljevina SHS, socijalno-ekonomske odredbe, agrarno pitanje, seljaštvo

Rezime

Odredbe posvećene rešenju agrarnog pitanja prisutne su u Ustavu Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca iz 1921. godine, u nekoliko opširnih članova, više nego u bilo kom od ustava donetih neposredno posle završetka Prvog svetskog rata u centralnoj i jugoistočnoj Evropi. U ovom radu predstavljene su odredbe koje su se odnosile na zemljišnu svojinu i njihov značaj za seljaštvo u Kraljevini. Razrešenje zatečenih „kmetskih i kmetstvu sličnih odnosa“, kao i deoba velikih poseda feudalnog i kapitalističkog karaktera bile su teme o kojima se detaljno raspravljalo na sednicama Ustavnog odbora i Ustavotvorne narodne skupštine. Te debate su glavni izvor ovog rada, koji prati argumentacije različitih strana u tim debatama. Kroz predložena vladina rešenja, njihova osporavanja od strane opozicije i protivargumente vladinih stranaka sagledava se smisao usvojenih rešenja. Sistematika članova Ustava koji su regulisali pomenutu materiju (njihovo smeštanje u odeljak o socijalnim i ekonomskim pravima) reflektovala je shvatanje da je pitanje svojine, naročito u kontekstu rešavanja agrarnog pitanja, imanentno socijalnog karaktera. Ovo shvatanje je bilo usvojeno pod snažnim pritiskom pre svega opozicionih partija, kao i zahvaljujući jakim strujama sa sličnim gledištima prvenstveno među demokratama, ali i među radikalima, kao partijama koje su činile okosnicu vladine većine. Usvojena rešenja su predstavljala kompromis koji je više odslikavao stanovišta vladinih stranaka, ostavljajući mogućnost za konzervativnija rešenja od onih koja su Ustavom naizgled bila garantovana.