Džon Zametica

Neuhvatljiva balkanska varnica: 28. jun 1914, ponovo i večito

Apstrakt:

Ubistvo Franca Ferdinanda 28. juna 1914. u Sarajevu još uvek, opravdano, privlači pažnju istoričara kao jedan od ključnih događaja u istoriji savremenog sveta. U ovom prikazu razmatra se nekoliko novijih priloga objavljenih u zborniku članaka posvećenih toj temi. Posebno su naglašene još uvek aktuelne kontroverze i kontradiktorna tumačenja koja prate ovu temu.

Ključne reči: Mark Kornvol, Lotar Hebelt, Andrej Rahten, Danilo Šarenac, Prvi svetski rat, Sarajevski atentat, Dragutin Dimitrijević Apis, Austrougarska, južnoslovensko pitanje

Rezime

Dugotrajno interesovanje istorijske struke za neposredne uzroke Prvog svetskog rata još jednom se iskazuje u zborniku radova koji je uredio Mark Kornvol. Tako Sarajevski atentat, događaj koji je „pokrenuo“ sukob, figurira kao neizbežna referentna tačka u nekoliko članaka koji analiziraju šira pitanja. Mark Kornvol ga smešta u kontekst južnoslovenskog pitanja, koje smatra „jednim od glavnih uzroka” rata. Međutim, ova teza ostaje bez dokaza. Naročito ističući Srbiju kao egzistencijalnu pretnju Austrougarskoj, Kornvol ne uzima u obzir ozbiljne regionalne probleme sa kojima se carevina suočavala na Balkanu do ranog leta 1914. i koji su ugrozili njen status velike sile. Pored toga, ne uspeva da dokaže pretpostavku da je Srbija aktivno vodila politiku u cilju amputiranja delova Austrougarske. S druge strane, Lotar Hebelt, jedan od zastupljenih autora, tvrdi da odluka Beča da stupi u rat nije bila posledica bilo kakvih problema u južnim pokrajinama. On Balkan vidi kao arenu u kojoj je Austrougarska bila odlučna da zadrži poziciju velike sile. Andrej Rahten se, poput Kornvola, koncentriše na južnoslovensko pitanje, a njegov fokus je na „trijalističkim“ reformskim planovima koje su navodno zastupali nadvojvoda Franc Ferdinand i njegovi savetnici. Ti planovi, koji predviđaju stvaranje treće južnoslovenske jedinice pod vođstvom Hrvata u okviru Monarhije, prema Rahtenu su u Srbiji smatrani velikom pretnjom. On dalje nagoveštava da Sarajevski atentat treba shvatiti u kontekstu takve percepcije. Međutim, Rahtenovi argumenti su duboko problematični. Ispostavlja se da dokazi koje iznosi da bi predočio podršku Franca Ferdinanda trijalizmu potiču iz očito nepouzdanog izvora. Štaviše, i samom Dragutinu Dimitrijeviću Apisu pripisuje izjavu, navodno izrečenu posle Sarajevskog atentata, u kojoj izražava zabrinutost zbog nadvojvodinih trijalističkih reformskih planova. Pažljivijim istraživanjem dolazimo do podatka da je ta izjava zapravo spekulacija koju je Apisov sestrić Milan Živanović izneo nekoliko decenija kasnije. Članak Danila Šarenca naizgled se bavi srpskom vojnom obaveštajnom službom i Sarajevskim atentatom, iako njegove glavne teme zapravo imaju vrlo malo ili nemaju nimalo veze sa samim atentatom. U te teme spadaju unutrašnja politika Srbije i krize nakon prevrata 1903, sa posebnim naglaskom na civilno-vojnim odnosima i srpskoj vojno-obaveštajnoj mreži. Tek na samom kraju članka Šarenac iznosi pretpostavku da je Apis organizovao atentat, ne da bi on uspeo, već da bi napravio diplomatski problem sa Austrijom svom neprijatelju – premijeru Pašiću.