Todor KULjIĆ
Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu
todorunbg@ptt.rs

Kontrasećanje levice: načela

Apstrakt: U radu se razmatraju principi na kojima počiva kultura sećanja levice nakon 1989. Levica treba da definiše vlastito shvatanje vremena i prioritete sećanja. U dijalektičkom sećanju treba pamtiti istorijske antiteze, u prošlosti raspoznavati snažnije ili slabije unutrašnje napetosti određenih vremenskih deonica, a ne slavne sadržaje vlastite prošlosti. Nova organizacija vremena levice formirana je između dva svetska rata. Razmotrena je evolucija filozofije istorije levice i novo definisanje odnosa između prošlosti i sadašnjosti. Skrenuta je pažnja na gnoseološku prednost poražene levice. Za razliku od identitetskog linearnog viđenja vlastite slavne nacionalne prošlosti, okvir samorefleksivnog sećanja levice jeste kontingentno vreme. Čini ga dijalektički bilans protivrečnosti prošlosti levice.

Ključne reči: levica, kontrasećanje, istorijske antiteze, dijalektičko sećanje

Rezime

U članku su izneta načela filozofskoistorijskog sećanja na poraz levice lišena mesijanski negovane nade u nužni trijumf socijalne pravde. Razmotrena je evolucija filozofije istorije levice i novo definisanje odnosa između prošlosti i sadašnjosti. Važni teorijski podsticaji nove organizacije vremena traženi su u levičarskoj filozofiji istorije između dva svetska rata. U filozofiji istorije treba shvatiti da je poraz normalan koliko i pobeda, pa je stoga budućnost otvorena i za poraze levice, koje ne treba shvatati kao definitivne katastrofe. Epistemološki gledano, tek kroz poraz, a ne kroz trijumf, ideje levice se mogu celovitije kritički razmotriti i dijalektički preoceniti.

Članak se bavi pitanjem kako levica treba da se seća vlastite prošlosti. Izneti su argumenti u prilog tome da u novoj organizaciji sećanja i vlastite istorije nakon 1989. levica treba najpre da definiše vlastitu temporalnost i da preispita kriterijume istorijskog društvenog vremena koje nameću pobednici. Linearno i homogeno pamćenje beleži isključivo pozitivne strane grupne prošlosti, ono nije prosvećeno, slavno je, revanšističko, borbeno, konfliktno, osvetničko, identitetsko, moralizatorsko i samim time lišeno samorefleksije. Nasuprot tome, u radu se pledira za to da levica treba da se distancira od istorije pobednika i oživi istoriju poraženih i zaboravljenih, za razliku od pobedničkog neoliberalnog narativa o kraju istorije, koji rasteže sadašnjicu u novu teleologiju globalizovanog kapitalizma. Treba da prihvati obrazac istorijske temporalnosti koji se razlikuje od homogenog i linearnog vremena istoricizma i napusti instrumentalni odnos prema vlastitoj prošlosti. Da polazi od vizije alternativnog vremena koje je pocepano, višesmerno i ispunjeno neostvarenim mogućnostima.