Apstrakt: Autor nastoji da u osnovnim crtama ukaže na probleme sa kojima se Pećki patrijaršijski manastir suočavao u periodu 1919–1929. Heuristička podloga rada zasniva se, pre svega, na dokumentima pohranjenim u Arhivu Jugoslavije. Reč je, uglavnom, o korespondenciji između crkve i nadležnih državnih organa, koja svedoči da su državne vlasti sa nedovoljno razumevanja shvatale značaj manastira za opstanak srpskog naroda u Južnoj Srbiji. Zato su i rezultati njene politike na primeru manastira bili polovični, kao uostalom i širom ove nedovoljno integrisane jugoslovenske (srpske) teritorije.    

Ključne reči: Južna Srbija, Kosovo i Metohija, jugoslovenska kraljevina,  Pećki patrijaršijski manastir, manastirske teškoće i problemi.

            Pećki manastir prošao je kroz težak period okupacije 1915–1918. Posleratni popisi štete svedoče da je manastir postradao tokom rata, pa je bila neophodna intervencija države. Ona je, mahom deklarativno, priznavala značaj manastira, ali u praksi je njenu pomoć bilo znatno teže dobiti. Režim je najveće interesovanje pokazao pred krunisanje patrijarha Dimitrija Pavlovića 1924. godine. Razlog je bio poseban, jer se pre svega morala demonstrirati moć i prisustvo države u ovim krajevima, mada je stvarnost bila prilično drugačija. I pojedine druge državne mere bile su od koristi manastiru. U ostalim slučajevima primećujemo da se državna politika nije bazirala na kontinuitetu, doslednosti, smislenosti i, ponekad, prostoj želji da se manastiru pomogne u suzbijanju teškoća i time ojača njeno prisustvo u siromašnoj i nestabilnoj Južnoj Srbiji. Zato je posleratni razvoj manastira do kraja 1929. bio polovičan, a ovo područje opravdano smatrano „jugoslovenskim Sibirom“.