Boris SERGEJEVIČ NOVOSELjCEV
Institut za slovenske studije Ruske akadmije nauka, Moskva
bnovoseltsev@yandex.ru
Sovjetsko-jugoslovenski odnosi krajem 60-ih i početkom 70-ih godina 20. veka
Apstrakt: U članku se na osnovu objavljenih i neobjavljenih arhivskih dokumenata iz Srbije i Rusije (iz Ruskog državnog arhiva savremene istorije posmatra razvoj sovjetsko-jugoslovenskih odnosa od 1968. do posete Josipa Broza Tita Moskvi u leto 1972. godine. Rad pokušava da predstavi dinamiku razvoja odnosa dve zemlje i njihovo pogoršanje posle intervencije u Čehoslovačkoj (avgusta 1968).
Ključne reči: spoljna politika, diplomatija, Hladni rat, SSSR, Josip Broz Tito, sovjetsko-jugoslovenski odnosi, L. I. Brežnjev
Rezime
Odnosi između SSSR-a i Jugoslavije krajem 60-ih i početkom 70-ih godina bili su poseban slučaj opšte tendencije razvoja međusobnih odnosa u posleratno doba, koja, po slikovitim rečima Lea Matesa, podseća na igračku jo-jo. U ovom periodu nastupila je nova faza normalizacije odnosa i razjašnjenja pozicija Moskve i Beograda posle trećeg u nizu sovjetsko-jugoslovenskog sukoba, vezanog za intervenciju snaga Varšavskog ugovora u Čehoslovačkoj u avgustu 1968. godine.
Svaka od dve strane imala je svoje razloge zbog kojih je nastojala da se u međusobnim odnosima nađe zajednički jezik. Za jugoslovensku stranu to je, u uslovima međunacionalne krize na prelazu iz 60-ih u 70-te i u vreme kada se uobličavala takozvana doktrina Brežnjeva, pre svega bilo pitanje nacionalne bezbednosti. Pored toga, ona je bila uznemirena zbog mogućeg raskidanja ranije zaključenih trgovinskih i kreditnih sporazuma i prekida vojne saradnje, zbog suprotstavljanja inicijativi za organizaciju naredne konferencije nesvrstanih zemalja i polemike koja je ponovo izbila s Bugarskom oko makedonskog pitanja. Za Moskvu je najvažniji cilj bio da ojača svoje položaje u komunističkom pokretu, uzdrmane posle Praškog proleća. Istovremeno joj je bila potrebna stabilizacija odnosa sa Zapadom u okvirima politike popuštanja međunarodne zategnutosti. Sovjetsko rukovodstvo takođe je bilo uznemireno zbog pretnje prerastanja sukoba s Kinom u otvoreni rat, zbog mogućeg širenja kineskog uticaja na Balkanu i stvaranja neformalnog saveza NR Kine, Albanije, Rumunije i Jugoslavije. Izgledi za stvaranje takve koalicije nisu bili veliki, ali primetno je bilo otopljavanje odnosa između Beograda i Pekinga.
Da bi „ispitale teren“ za normalizaciju odnosa, dve strane su pribegle više puta oprobanim metodama – prepisci i pregovorima na nivou diplomata srednjeg ranga. Postignuti rezultati su, takođe po tradiciji, bili učvršćeni tokom posete visokog partijsko-državnog funkcionera: od 2. do 6. septembra 1969. u Jugoslaviji je boravio Andrej Gromiko. Dalje su partijsko-državni rukovodioci pribegli ličnoj diplomatiji. Od 22. do 25. septembra 1971. u poseti Jugoslaviji bio je L. I. Brežnjev, a od 5. do 10. juna 1972. održana je zvanična poseta Tita sovjetskoj prestonici. Za obe strane to je imalo još veći značaj zbog posete Niksona Jugoslaviji (1970) i uzvratne posete Josipa Broza Tita Americi (1971. godine).
U nastojanju da uspostave dijalog, dve strane su, na uobičajen način, izbegavale sporna pitanja, iako niko nije poricao da postoje politička i ideološka razmimoilaženja. Međutim, za političare u Beogradu i Moskvi je, kao i uvek, bilo sasvim dovoljno da se izbore za privid saglasnosti.