Tokovi istorije 3/2019

Rezime 

Nataša Milićević 

Uvek u manjini: Živojin Perić u okupiranoj Srbiji 1941–1944. 

Apstrakt: Rad analizira aktivnost i poglede dr Živojina Perića, jednog od istaknutih intelektualaca predratne Jugoslavije, tokom nacističke okupacije Srbije. Iako je akcenat stavljen na njegove ratne poglede i stavove, nisu zaobiđeni, radi ukazivanja na kontinuitet ili diskontinuitet, ni njegovi doratni stavovi i uverenja o raznim političkim i društvenim pitanjima.

Ključne reči: Srbija, Drugi svetski rat, nemačka okupacija, dr Živojin Perić, kolaboracija 

Živojin Perić je bio osobena pojava srpske, pre svega intelektualne istorije prve polovine 20. veka. Isticao se jednom originalnom i u mnogo čemu smelom idejno-političkom mišlju i aktivnošću. Često ga je ona vodila izvan i protiv glavnih tokova političke misli njegovog vremena. Živojin Perić je nacističku okupaciju Srbije proveo, kao i austrougarsku u Prvom sveskom ratu, u Beogradu. Kao i u slučaju prve okupacije Srbije, ubrzo je uspostavio saradnju sa nemačkim i srpskim vlastima pod okupacijom. On je pripadao nevelikom krugu predratnih intelektualaca koji su svesno i dobrovoljno odabrali strategiju kolaboracije pod okupacijom, koja je podrazumevala raznovrsnu saradnju i podršku srpskim vlastima, počev od članstva u stručnim telima i odborima ministarstva preko predavanja i članstva u žirijima konkursa do pisanja članaka u novinama. Specifičnu težinu imalo je učešće u Zakonodavnom savetu Ministarstva pravde. Ono je bilo važno za pravno funkcionisanje ne samo srpske vlasti već i srpskog društva pod okupacijom. Izgleda da je, kako izvori pokazuju, odbio svaki honorar za svoj rad pod okupacijom. To ga je opet izdvojilo od ostalih intelektulaca tog vremena koji su odabrali strategiju kolaboracije. Istraživanje je pokazalo da su angažovanost i pogledi Živojina Perića pod okupacijom bili logičan, prirodan nastavak ranijih shvatanja i uverenja, ali i aktivnosti. Među njima valja istaći njegovo austrofilstvo, odnosno gremanofilstvo. To je, može se reći, konstanta u Perićevoj misli, koju čak nisu pokolebala ni dva svetska rata. Smatrao je da Rusija a ni i Engleska nisu zemlje na koje Srbija, odnosno Jugoslavija treba da se oslanjaju u svojoj politici. To su po njemu bili prvo Austrougarska a onda Nemačka. Druga osobenost je veoma kritičan stav prema Jugoslaviji i to od samog početka, od vremena projugoslovenske euforije u Prvom svetskom ratu. Insistirao je od samog početka i na federalnom državnom uređenju Jugoslavije. Posebno pitanje predstavljala je njegova borba za strogu legalnost tj. zakonitost, prisutna od početka javnog angažovanja i rada. Ona ga je odvela među protivnike 27. marta 1941. Perić je smatrao da bez legalnosti nema države, a pučem od 27. marta ona je bila srušena. I ne samo to. Puč je vodio u rat, kome se on, kao pacifista, oštro protivio. Zbog toga pučističku vladu Kraljevine Jugoslavije nije smatrao ni legalnom a ni svojom vladom, već je to bila vlada Milana Nedića. Osim toga, izgledalo je i da njegove međuratne ideje o savezu evropskih država, doduše pod nemačkom dominacijom, postaju stvarnost. U to ga je, međutim, razuverio ishod Drugog svetskog rata. Ishod ga je primorao i da napusti zemlju i poslednje godine provede kao emigrant u Švajcarskoj.