Status ranjenika i bolesnika od najranijih vremena pa sve do XIX veka nije bio regulisan i počivao je na međunarodnom običajnom pravu, koje nije bilo opšte usvojeno i svako ga je tumačio na svoj način. U XIX veku se usvaja čitav niz multilateralnih međunarodnih konvencija koje regulišu vođenje ratova i humanizaciju ratova. U prvoj polovini XX veka se nastavlja sa donošenjem međunarodnih konvencija koje uređuju vođenje ratova, i posebno status ranjenika i bolesnika, i dalja humanizacija ratova. Tada su donete Ženevska konvencija o poboljšanju položaja sudbine ranjenika i bolesnika u vojskama u ratu iz 1906, Konvencija o primeni načela Ženevske konvencije za rat na moru iz 1907. i Ženevska konvencija o poboljšanju sudbine ranjenika i bolesnika u vojskama u ratu iz 1929. godine, koje su obrađene u ovom radu.