Михаел АНТОЛОВИЋ
Педагошки факултет
Универзитет у Новом Саду
mihael.antolovic@pef.uns.ac.rs
Друштвена историја на немачки начин – Ханс-Улрих Велер и историјска социјална наука
Апстракт: У раду се анализира историографско дело Ханса-Улриха Велера (1931–2014), једног од наутицајнијих савремених немачких историчара. Велеров рад на успостављању нове историографске парадигме –„историјске социјалне науке“ – и заснивању „Билефелдске школе“ као особеног (западно)немачког облика друштвене историје сагледан је у контексту модернизације (западно)немачке историографије и постепеног превладавања традиционалне истористичке дисциплинарне матрице. Осим приказа Велерових теоријско-методолошких схватања, нарочита пажња је посвећена његовој волуминозној синтези Немачка друштвена историја као и месту које Велер и Билефелдска школа заузимају у немачкој историографији.
Кључне речи: Ханс-Улрих Велер, теорија и методологија историјске науке, историјска социјална наука, Билефелдска школа, историографија
Резиме
Ханс-Улрих Велер (1931–2014) је својим историографским делом обележио (западно)немачку историографију током последње трећине 20. и прве деценије 21. века. Одбацивши историзам као неодговарајући историографски концепт, Велер је на теоријско-методолошким основама друштвених наука формулисао „историјску социјалну науку“. Током 70-их Велер је на Универзитету у Билефелду окупио круг сарадника, успоставио неопходну научну инфраструктуру и конституисао нови облик друштвене историје који је означио „смену парадигме“ у западнонемачкој историографији. Након оснивања Билефелдске школе, посветио се раду на петотомној синтези модерне немачке историје под називом Немачка друштена историја (1987–2008). Полазећи од теоријских концепција Макса Вебера, Велер је модерну немачку историју (1700-1990) анализирао са становишта развоја привреде, социјалне неједнакости, политичке власти и културе. Поред усмерености на структуре и процесе, своју интерпретацију је засновао на концепту „немачког посебног пута“ (der deutsche Sonderweg) – изостанак политичке револуције током „дугог 19. века“ условио је да модернизација немачког друштва није била праћена либерализацијом политичких односа, што је, према Велеру, представљало главну особеност модерне немачке историје. Истовремено, као „јавни интелектуалац“, учествовао је у бројним расправама које су се, попут „свађе између историчарима“ (Historikerstreit) средином 80-их, дотицале питања иденитета СР Немачке и питања одговорности за светске ратове и Холокауст. Бранећи либерално-демократски поредак, он се супротстављао покушајима релативизације нацистичких злочина. Коначно, док је својим делом суштински модернизовао немачку историографију, као интелектуалац је умногоме допринео суочавању немачког друштва са трауматичним наслеђем прошлости и „нормализацији“ немачке историје.